Deca cveća

Iako moj današnji izgled stilski  ne podseća na čuveni hipi pokret i njen najveći produkt -decu cveća , neka barem moj cvetni dezen bude svojevrsna oda toj jedinstvenoj revoluciji mladih. Dugokosi momci i devojke davnih šezdesetih i sedamdesetih pokušavali su da promene svet na bolje, veovali su u univerzalni mir i ljubav, povratak čoveka prirodi, i iznad svega borili se za prekid krvavog rata u Vijetnamu.
Vozili su svoje šarene autobuse i kombije, iscrtane cvećem i pisevima, ložili velike vatre oko kojih su sedeli, pevali uz akustične gitare, ili goli igrali.
Verovali su da čovek ne treba da se stidi sebe takvog kakav jeste, da je predivan i da treba da živi u skladu sa prirodom. Borili su se za seksualne slobode, pravo glasa, prava mladih, prava životinja, protiv gladi, rata, tlačenja..
Poširivali su vidike uz lsd i razne druge opijate, verovali u slobodu, znali da je život jedan..I bili su srećni.
Danas na njih možda gledamo kao na gomilu narkomana, deluju pomalo smešno kada ih vidimo, i čudimo se onima koji još uvek veruju da možemo promeniti svet. Deluju kao osilni ostatak jednog nepovratno prošlog vremena..
Ali to vreme je ipak bilo zdravije i lepše. Imali su svoje ideale koje su sledili i u koje su verovali. Imali su jedan Woodstock, Hendriksa, Dorse i Morisona, Dženis Džoplin, Smoke on the wather, dugu kosu koju su nosili sa ponosom, čistije reke, poljane, nebo, svoje zvezde, i jedni druge.
U glas su pevali Dust in the wind, u šta su se na kraju i pretvorili...

Sve je novo...osim boje jorgovana

Jednostavno nisam mogla. Bilo je i previse dokolice,uzalud protracenog vremena ali onog pravog,kreativnog ispunjenog stvarima koje volite da radite i u kojima se osecate korisno nije bilo. Ispunila sam i obecanje dato sebi da se necu vratiti blogovanju sve dok ne budem nasla kakav valjan posao. Ne,nisam od onih razmazenih izbiracica koje traze dlaku u jajetu i nijedan im posao ne odgovara ali sam ipak neko ko pre svega zeli da se oseca dobro na svom poslu i neko ko kroz svoj rad moze da iskoristi barem 80% sopstvenih mogucnosti. Jedan od losijih perioda je iza mene,jer jedna muka nikada ne ide sama pa kada se spoji nedostatak posla i bolest covek neminovno klone duhom.
Ali od danas je sve novo - novo radno mesto,nove ideje,nov pogled na zivot...novi post...

PRVI VIDEO ( A NISU APRILSKI FAVORITI )

Danima nemam volju ni želju za postovanjem. Tačnije zacrtala sam sebi zadatak a to je da nadjem odgovarajući posao pa ću se tek onda sabrati  , imati  manje vremena ali zato apsolutnu inspiraciju za izbacivanjem posta. U medjuvremenu mi je drug Boža uradio ovaj mini video sa minulim postovima i jos nekom slikom pride. Pozadinska tema sa pesmom Lady in red  je takodje divna i totalno odgovarajuća . Inspiraciju mu je dala naša zajednička draga osoba , njegova veštica a moja Udi koja je i zaslužna za većinu slika sa bloga...

NAŠE NOVINE

Pre par dana me je novinarka iz novih dnevnih novina pod nazivom Nase novine kontaktirala želeći da napravi priču o mom blogu. Njoj je naime bilo zanimljivo to što su postovi uslikani više -manje u seoskom okruženju, prirodi i sl. Takodje htela je i da predstavi kako se i preko 30 godina može blogovati, a uz sve to biti majka i doterana putovati kroz nemili gradski prevoz do posla. Odgovorila sam mejlom na nekoliko pitanja i rezultat toga će biti sutra na kioscima...imam tremu,ali baš...

ZELENIŠ

Obožavam zelenu boju. I sve njene nijanse - od svetlo zelene,preko smaragdne pa do maslinaste. Kažu da simbolizuje nadu i mladost. Podstiče osećaj blagostanja, ravnoteže i haromonije, ali isto tako asocira i na ekologiju. Islam slavi zelenu boju jer očekuje da raj bude prepun zelenila. Zelena je takođe povezana s regeneracijom, plodnošću i ponovnim rođenjem zbog svoje veze s prirodom.
Ali ono sto je meni  ostalo u najjačem sećanju a vezano je za zelenu boju je to da smiruje. Zato valjda i klupe i table u školama nisu nimalo slučajno zelene. To da bi djaci bili mirniji  heheheh...A opet zeleniš u tanjiru je , kažu nutricionisti , nešto najbolje što svom organizmu možete podariti. Dakle zelenom se treba hraniti iznutra ali i spolja - napajati očnim vidom sve njene blagodeti...te ili nabavite neki komad u zelenoj boji ili pak trk u prirodu....

ŠARENIŠ

SUKNJA VS PANTALONE

Spremajući ovu odevnu kombinaciju imala sam jednu dilemu : da li obući suknju u ovoj nijansi ili pantalone. Kako je prevagnulo ovo drugo setila sam se kako moje vršnjakinje u Severnoj Koreji uopšte nemaju ovakva premišljanja. One naime ne smeju ni da nose pantalone , ko ih obuče ekspresno biva poslat u radne logore , šta vise one sve moraju biti identično obučene. Čak je nedavno kružila fejsbukom slika na kojoj su 10 ženskih frizura koje se smeju nositi u Severnoj Koreji.  Toliko sam bila šokirana tim saznanjem ( znala sam da su fanatici ali ne da su baš toliki ) da sam pronašla na internetu i niz drugih krajnje bizarnih pravila iz njihovog života. Severnokoreanci žive u potpunoj izolaciji , nemaju internet niti mobilne telefone. Radio i televizija emituju samo „žitija” političkih vođa i emisije u slavu vojske, uzornih sela, uzornih preduzeća... Oko 3.000 Severnokorejaca koji godišnje pobegnu u Južnu Koreju mesecima pohađaju specijalne škole da bi naučili kako da žive u 21. veku. Čuli su samo za Bitlse, ali ne i ko je bio u njihovom sastavu , i za Majkla Džeksona za koga jos uvek veruju da je živ. Takodje ubedjeni su da SSSR jos uvek postoji. Svi rade mukotrpno a za to ne primaju platu već su dobili prazne stanove na korišćenje ,bez struje naravno. Jedini dan kada su dobili toplu vodu i malo šećera bio je dan kada im je umro jedan od diktatora Kim Dzong Il, bukvalno se gladuje jer jedu samo krompir i pirinač, automobila gotovo da nema na ulicama, metro postoji ali ne smeju da ga koriste, ispiraju im mozgove i ubedjuju kako je njihov pokojni vodja umro zbog premora jer se vozio vozom, kako je on izmislio hamburger i ujedno je i najbolji golfer na svetu ( a nikada zapravo nije ga ni uzeo u ruke ) , kako je njegova uniforma modni hit u svetu i kako je on najčuveniji predsednik na svetu i širom Zemlje se slavi njegov rodjendan. Ja razumem da su oni vec 60 godina pod sankcijama ali ne razumem da njihovi diktatori koji se pozivaju na komunizam, a nisu ni prošli pored njega , drže te jadne ljude u takvom hermitičkom akvarijumu. Meni sve to liči na ogromnu sektu - zemlja kao koncentracioni logor jer gradovima i selima patroliraju plavi kombiji s megafonima iz kojih se ori poruka: "Radite još jače!" Daleko od toga da sam ljubitelj američkog nazovi sna i  ali sve ovo što sam uspela da pročitam o njima zaista je potresno. Oni malo stariji će prepoznati elemente komunističke ikonografije koja je, u mnogo blažem obliku, bila prisutna i u SFRJ - pioniri, veliki vođa, Dan mladosti, Kuća cveća, put revolucije, prelazak u besklasno društvo itd. Sve to postoji u Severnoj Koreji i svi se naizgled toga pridržavaju, pevaju dok idu na posao itd. Kada to pukne, biće još 20 miliona dezorijentisanih ljudi više na ovom svetu.